U vreme najžešćeg bombardovanja Srbije - na dan 4. maja 1999. - Vesli Klark, komandant NATO na Kosovu, javlja u Pentagon da je, na njegovo zadovoljstvo, Toni Bler konačno "preuzeo vodeću ulogu" u kampanji na Srbiju i da je faktički "jedini čovek među saveznicima, koji je u stanju da ubedi

Evropljane i privoli ih i za kopnenu invaziju".
Uveren je da će i neodlučni Bil Klinton popustiti i pristati da obezbedi najmanje 50.000 američkih vojnika. Za ostalih stotinak hiljada će da se pobrine Toni Bler.

Mirovne ideje kao smetnja

Alister Kambel, Blerov direktor za propagandu, opisuje ovaj trenutak u njegovim memoarima "Sila i odgovornost", a dan ranije, 4. maja, beleži u svoj dnevnik da mu je Blerov savetnik za Srbiju Džulijan Brajtvajt preneo kako je sa Blerom upravo imao "interesantnu diskusiju o Srbiji" i kako je "jasno da Toni Bler nimalo ne voli Srbe". U toj fazi konflikta na Kosovu Bler je - beleži Kambel - bio zabrinut kako da slomi neodlučnost Klintona koji i dalje okleva da se opredeli za kopnenu invaziju ukoliko vazdušna kampanja ne dovede o kapitulacije Srbije i obaranja Miloševića.
Te iste noći, sa 4. na 5. maj (1999), Bler, prema Kambelu, nije spavao celu noć radeći na tome kako da pridobije "male zemlje" u NATO-u za kopnenu invaziju, nakon što pridobije Amerikance.

"Imao sam velikih teškoća sa nebritanskim i nejenkijevskim medijima. Stvarali su nam teškoće nekakvim mirovnim kombinacijama. Nemci su pričali o nekakvim mirovnim koracima i slali signale da žele mirno rešenje; dok su Francuzi tražili od Blera da im tačno i preciznao objasni šta mi hoćemo i dokle smo spremni da idemo", beleži Kambel nakon što je dobio od Blera nalog da "sredi stvar" oko pridobijanja saveznika za kopnenu invaziju na Kosovo i, eventualno, Srbiju. Nalog Blera Kambelu jeste da Francuzima i Nemcima odgovori "na najuljudniji mogući način - da se nose u...."

 Ameri "vrdaju"

Šestog maja (1999) Kambel beleži kako je Bler bio "van sebe" kada je video da je Klinton, na pitanje: da li da ostave Miloševića "da preživi" posle invazije, odgovorio pozitivno.

Na dan 27. maja, Toni Bler - unosi Kambel u dnevnik naziva Klintona da ga posavetuje kako da pred javnošću pravdaju kopnenu invaziju, a zatim leti u Pariz na sastanak sa premijerom Žospenom da bi od njega dobio čvrsto obećanje "da Milošević ne može da ostane lider Srba ni pod kakvim okolnostima".

Pri samom kraju kosovske afere, 2. juna, Kambel koji direktno učestvuje u pravljenju "mirovnog ugovora" beleži da Amerikanci žele tekst kojim bi "Rusi bili zadovoljni, a naši zahtevi ispunjeni", na šta Bler primećuje da Amerikanci "opet nešto vrdaju" i da "Kambel ne sme da prihvati ništa manje od punih naših zahteva (Britanije i NATO)".

 Vučić: Dobar razgovor

Premijer Aleksandar Vučić izjavio je da je imao dobar razgovor za Srbiju sa bivšim premijerom Velike Britanije Tonijem Blerom.
Vučić je na konferenciji za novinare, odgovarajući na pitanje da li vlada planira da angažuje Blera ili njegovu firmu, rekao da je sa Blerom razgovarao o planu Srbije za Evropu i evropskom putu.
- To što oni danas o Srbiji govore veoma pozitivno čini mi se da je dobar znak za našu zemlju - šta ćemo da radimo u budućnosti, o tom potom - rekao je Vučić.

Na koncu, Bler je dobio što je tražio. A dobio je zato što je, kako je Bler objasnio, "iza naše diplomatije stajala istinska pretnja kopnenim trupama" i što su "Amerikanci, na kraju, prihvatili našu liniju prema Srbima". Desetog juna, posle sednice vlade, Bler uzima na stranu Kambela i nekoliko ključnih saradnika i generala: "Nikada se ne bih upuštao u ovo da sam znao koliko nam saveznici mogu da budu slabi i neodlučni".

A da se ne bi izgubili "slatki plodovi pobede", Toni Bler odmah radi na projektu za budućnost i šta "posle slatkih plodova pobede" treba da se uradi sa Srbijom. Projekt šalje na uvid Klintonu u Vašington. U njemu je ključna linija da saveznici sada treba da prekomponuju region, da ubace novac u susede Srbije, ali da "Srbija ne sme da dobije ni paru".

Rečeno - učinjeno. I 15 godina kasnije, zločinac stiže na mesto zločina. Predsednik tužne Vlade Srbije dočekuje ga s osmehom i stiskom ruke. Ruka jeste krvava do lakata, ali Srbija nije zlopamtilo. Mada sumnjam da će (mu) ovo rukovanje zaboraviti. Još manje oprostiti.

D. Lukić