Холандски теолог и историчар Робин Де Рајтер (1951-2007), написао је фасцинантну књигу о смишљеној ликвидацији Слободана Милошевића, којом побија глобалну пропаганду о бившем председнику Србије као злотвору и масовном убици. Рајтер између осталог у књизи тврди: „… Милошевићев политички циљ био је да Косово

остане у оквиру Србије и да се спречи да албанска већина протера са Косова српску мањину. Није се подстицала расна мржња, нити се спроводило етничко чишћење. Напротив, Милошевић и чланови социјалистичке партије стално су наглашавали које предности за Србију има њен мултинационални састав…“. Непуну години по завршетку рукописа, и Робин је умро…

Уводна реч одбране Слободана Милошевића 31 августа 2004. године

У међународној јавности, веома дуго и са јасним политичким намерама, стварана је једна неистинита, искривљена слика о догађајима на простору некадашње Југославије. Ове оптужбе представљају бескрупулозну манипулацију лажи, сакаћења права, пораза морала и једно крајње неодговорно прекрајање историје. Све је постављено на главу да би се стварни носиоци одговорности за трагичне догађаје заштитили од одговорности и да би се тумачењем тих догађаја извели погрешни судови и закључци о природи и позадини рата против Југославије. Има једна фундаментална историјска чињеница од које се мора поћи у разумевању догађаја из које је произашло све шта се догађало на тлу Југославије од 1991. године до данас, а то је насилно разарање једне европске државе, Југославије која је произашла из државности Србије, једине савезнице демократског света на тим просторима у последња два века.

Несумњиво је да ће та фундаментална историјска чињеница дати печат европској историји у времену које долази. Разорена је једна мултиетничка, мултикултурална, мултиконфесионална држава која је имала свој историјски и међународно правни легитимитет да би на њеној територији, по диктату Немачке (Germany) и Ватикана (Vatican), потпомогнутих Сједињеним државама (United States of America) и Европском заједницом (European Community) биле створене чисте националне мини државе. Разорена је држава оснивач свих универзалних међународних организација, од прве Поштанске уније (Universal Postal Union) 1874. године, преко Друштва народа (League of Nations), Међународне организације рада (International Labor Organization), Уједињених нација (United Nations), Светске банке (World Bank), Монетарног фонда (IMF, International Monetary Fund) и свих осталих специјализованих агенција Уједињених нација, па до Организације за европску безбедност и сарадњу (OSCE, Organization for Security and Cooperation in Europe), чијом се заслугом
догодила катастрофа, разарање суверене државе, што по Нирнбершким принципима (The Nuremberg Principles) представља најтежи међународни злочин, злочин против мира, чијом се заслугом догодио рат у коме је погинуло на десетине хиљада цивила, осакаћено на стотине хиљада, прогнано и избегло више од милион људи, највећим делом Срба, а материјална штета практично непроцењива и пење се на стотине милијарди долара, о еколошкој катастрофи да и не говорим. Међународна јавност мораће да се суочи са истином, а проблем одговорности је утолико тежи што није разорена само једна држава, разорен је правни систем Уједињених нација, разорен је корпус моралних начела на којима је почивала светска цивилизација. Уз то, никада у историји нестанка једне државе није био случајност…

Извршена је инверзија злочинца и жртве

Проблем је у томе што се Југославија није распала нити волшебно нестала, како је то покушао да објасни господин Роберт Бадинтер (Robert Badinter), прибегавајући некој врсти правне метафизике. Та држава разорена је плански, насилно и ратом који се и надаље води, у коме је почињена серија ратних злочина. Угледни амерички теоретичар Стивен Џон Стидмен (Stephen John Steedman), умесно је приметио 1993. године у часопису “Форин аферс“ (Foreign Afairs), да у почетку рата, цитирам: “Није било Словеније или неке друге државе, постојала је само држава Југославија“, завршен цитат, па се, логично, у правној анализи мора поћи од те чињенице. Југославија на чијем се челу у том најкритичнијем периоду налазио представник Хрватске, Стјепан Месић, председник Владе, такође из Хрватске, Анте Марковић, министар спољних послова, такође из Хрватске, Будимир Лончар.

У целом војном врху, о чему смо овде могли да се информишемо, од 16 главних генерала само два су били Срби, већином Хрвати, Словенци и друге националности. Та је држава располагала снажном и организованом силом која је била у могућности да контролише сукоб и спречи катастрофу. Та власт препустила је терен паравојним формацијама, шверцерима оружја, криминалцима, па и нарко мафији, када се има у виду крај целог тог процеса на Косову, али та власт деловала је синхронизовано са Европском заједницом, посебно са Немачком и Ватиканом. Још крајем јуна 1991. године Европска заједница захтевала је затварање легитимне војске у касарне, уздржавање од било какве акције, дакле добровољно претварање војске у заточенике у сопственој земљи, што је сасвим логично отварало простор за дејство паравојних снага сецесије. Оружана дејства отпочела су сецесијом Словеније 1991. године која је била праћена оружаним акцијама. Јуна 1991. године словеначке паравојне снаге, без икаквог повода, мучки су поубијале војнике ЈНА који су обезбеђ
ивали границу према Мађарској (Hungary) и Италији (Italy) и преузеле граничну контролу. Са становишта Устава Југославије, Повеље Уједињених нација (Charter of the United Nations), општих правних принципа признатих од цивилизованих нација, у питању је школски пример оружане побуне против државе што држави налаже предузимање свих расположивих мера у циљу успостављања реда. А знамо да је, поступајући по наређењу савезног премијера Анте Марковића, командант Пете армије, Словенац, генерал Конрад Колшек, обавестио Владу Словеније да ће Југословенска народна армија повратити контролу на граничним линијама и да ће задатак бити извршен. Словеначко руководство, уместо да омогући мирно спровођење одлука савезних власти, рекло је да прихвата изазов и да ће се супротставити силом што је и урадило.

Паравојним јединицама које су тада бројале 36.000 бораца, илегално наоружаних, Словенија је кренула у офанзиву. Сви су они добро знали да Југословенска народна армија, васпитавана у духу братства и јединства, неће да пуца у Словенце које сматра својим грађанима. Тако да је, у ствари, убијање војника ЈНА представљало обичан и смишљен злочин, а не никакав рат.

Извршени су тешки ратни злочини, а нису биле поштеђене чак ни војно здравствене установе. Тројка Европске заједнице обишла је терен и описала драматичну ситуацију. Списак злочина је дуг, а постоји и филмски материјал о злочинима словеначких паравојних снага кога је снимила аустријска компанија.

Оружје је стигло из Немачке

Због времена које ми дајете, односно не дајете, ја немам могућности да те траке пуштам сад, али ћу искористити сведочење одређених сведока да се оне покажу. Европски парламент (European Parliament) је усвојио 10. јула 1991. године резолуцију којом је осудио не побуњеничку страну, не сецесионисте, него легалну силу, Југословенску народну армију. Извршена је инверзија злочинца и жртве, што су амерички и светски медији свестрано подржали, ставили се у службу рата и постали његово погонско гориво. Ово наглашавам, јер је замена теза у односу на збивања на тлу Југославије, постала од тога доба формула обилато коришћена у даљем процесу разбијања Југославије.

У Хрватској, злочини над Србима отпочели су чак раније, пре објаве сецесије, истим методама, у истим крајевима где је отпочео геноцид над српским народом 1941. године од стране усташких јединица у такозваној Независној Држави Хрватској. Светски експерти који су проучавали геноцид који се догодио у разно време и у различитим деловима света, на пример Лео Купер (Leo Cooper), Петер Дрост (Peter Drost), Тед Гурц (Ted Gertz), Луис Хоровиц (Louis Horowitz), Џорџ Крем (George Cram) и тако даље, дошли су до закључка да се геноцид над једним народом може догодити само један пут. Сваки други покушај претвара се у грађански рат.

Та теза нашла је своју потврду у Хрватској. Геноцид над Србима у Хрватској 1941. године отпочео је прављењем спискова и позивом група ради давања обавештења, а уместо давања обавештења Срби су убијани или одвођени у логор. Овога пута, на сличне позиве и сличне поступке Срби су одговорили отпором, осетивши се тешко изманипулисаним од стране политичара који су, колико јуче, бранили идеале братства и јединства, а тада позивају на рат у име националних идеала. У нешто препакованој амбалажи биле су у оптицају старе усташке формуле, усташки симболи, а кроз на брзину измењене законе, Срби су изгубили статус конститутивног народа. Без икаквог налога споља, без подршке Београда, без заштите армије изоловане у касарнама, Срби у Крајини били су спремни да прихвате ризик смрти кроз борбу, али не и нови геноцид. Давно пре сецесије 1991. године у Хрватској су оперисале наоружане групе, такозване “Добровољне постројбе народне заштите“ које су деловале у оквиру ХДЗ-а и то под различитим именима: “Зебра“, “Црна легија“, “Вуко
ви Вуковара“ и тако даље.

У Загребу је 28. маја организована војна парада, дакле месец дана пре сецесије на којој је приказано наоружање приспело претежно из Немачке. Биле су то психолошке припреме за оно шта ће уследити. Групе хрватских паравојних снага тих дана пребачене су и у Босну, јер је председник Туђман најавио обнову Хрватске са границама до Дрине. Након доношења одлуке о повлачењу ЈНА из Хрватске 18. јула 1991. године, оружана дејства паравојних снага у Хрватској прерасла су у фронтални рат. Од 20. јула до 4. августа забележена су 75 напада на јединице ЈНА, 23 на касарне, 13 на ваздухоплове, најмодернијим оружјем из арсенала НАТО…

Паљене су српске куће и од индивидуалних злочина над Србима прешло се на масовну ликвидацију. У кукурузишту код села Јанковца, заклано је 65 Срба. Сви су идентификовани. У селу Свињареву, 25 и тако даље. Разорена су читава села на подручју Папука и Слуња. Најмасовнији вид терора над српским народом било је принудно исељавање чиме је испољена најтешња веза између 1941. и 1991. године. Акција је започета у Западној Славонији одмах након победе ХДЗ-а на изборима стварањем психозе страха да би се подстакло становништво на исељавање. Примењене су различите методе, извргавање руглу српске деце у школама, привођење људи у полицију, искључивање телефона, масовно избацивање Срба са посла, минирање кућа.

Кризни штаб из Славонске Пожеге донео је наредбу 29. октобра 1991. године о исељавању Срба из 24 села: Облаковац, Орјача, Слатина и тако даље и то у року од 48 сати. Наредба је била обнародована путем радија и штампе. Они који су одбили да се повинују, одведени су логоре. Дошло је до првог великог егзодуса Срба са подручја Подравске Слатине и Дарувара. Од јула 1991. године до августа 1992. године етнички су очишћена 193 села са српским становништвом. Веродостојни документи о свему томе достављени су Европској заједници. Ратна дејства пренета су на територију Босне и Херцеговине.

Последице „Исламске декларације“

Идеолошки темељи постављени су још 1970. године објављивањем “Исламске декларације“ Алије Изетбеговића као тајног политичког програма, а затим, 1984. године објављена је књига истог аутора под називом: “Ислам, између истока и запада“, а затим 1990. године поново објављена “Исламска декларација“. Познато је да у њој каже “не може бити мира и коегзистенције између исламске и неисламске вере“. То се понавља у тим књигама свим и много пута. На заседању Скупштине Босне и Херцеговине 21. децембра 1991. године, Изетбеговић је изјавио: “За суверену Босну и Херцеговину спреман сам жртвовати мир“.

На принципима “Исламске декларације“ извршена је мобилизација маса и отпочео је грађански рат уз обилату финансијску помоћ која је пристизала из Сауди Арабије (Saudi Arabia), Ирана (Iran) и других исламских земаља. Уследио је и долазак великог броја муџахедина. На VI самиту организације исламске конференције одржане од 9. до 12. децембра 1991. године, дакле пре него што се рат разбуктао и пре него што је Босна и Херцеговина призната, пружена је пуна подршка “браћи по вери“ и њиховој борби за интегритет прве исламске државе у Европи (Europe). Ни данас Босна и Херцеговина нема већину муслиманског становништва. Уз обилату финансијску помоћ одато је признање Алији Изетбеговићу.

Босна и Херцеговина била је једна од главних тема и на ванредном министарском састанку ове организације одржаног у Џеди (Djeda), 1. и 2. децембра 1992. године. Своју бригу проширили су овога пута и на два подручја у Србији, на Косово и Рашку област или, како је они називају, Санџак. Први “свети ратници“, муџахедини, стигли су из Авганистана (Afghanistan), Либана (Lebanon), Марока (Morocco) и Пакистана (Pakistan), наоружани оружјем које је ЦИА (Central Intelligence Agency) упутила побуњеницима у Авганистану. Приспела је и група од 400 чланова Хезболаха (Hezbollah) у Сарајево, као војни инструктори.

Следећи традицију из Другог светског рата заједничког наступа борбених јединица у рату у саставу нацистичке Немачке против демократске коалиције којој је припадала тадашња Југославија, два лидера побуњеничких снага, Туђман и Изетбеговић, потписали су у Загребу уговор који предвиђа, поред осталог, да ће оружане снаге Хрватског вијећа одбране бити део јединствених оружаних снага Републике Босне и Херцеговине. Уследила су изгнанства Срба из крајева које су контролисале муслиманске снаге.

Десетине хиљада је истерано из Мостара, 2.500 из Горажда и тако даље. Како и у Хрватској, тако се догодило и у Босни и Херцеговини упућени су наводно пензионисани амерички официри као инструктори хрватско-муслиманске војске. Ратне операције имале су своју путању развоја и померале су се од севера ка југу и коначно су пренете на тло Србије, то јест на Косово. Сам образац по коме је планирано разарање Југославије и рат против Југославије, чија је последња фаза Косово, је веома прост. Основу су чиниле паравојне побуњеничке снаге, криминалне групе, терористи, а на Косову и нарко мафија, уз оптужбе на рачун легитимне силе, у време Словеније и Хрватске ЈНА, а касније у време Савезне Републике Југославије, Војске Југославије. У отвореној агресији на преостали део Југославије, то јест на Србију и Црну Гору, сручено је на десетине хиљада тона бомби, са осиромашеним, десетине хиљада пројектила са осиромашеним уранијумом и до сада непознатим отровима. Како су то утврдили светски експерти, бачено је пет до шест пута више
отрова него на Хирошиму (Hiroshima) у агресији против Југославије 1999. године извршеној од НАТО. Умешаност запада, пре свега Немачке и Ватикана, била је очита од самог почетка рата. Истакнути амерички теоретичар Доналд Хоровиц (Donald Horowitz) аргументовано је доказао у својој студији “Етнички и национални конфликти“ (Ethnic and National Conflicts) да национални и етнички конфликти прерастају у свој најсуровији облик, рат, онда кад једна или обе стране задобију међународну потпору.

Признавање сецесиониста

Рат на овом простору био је синхронизована акција сецесионистичких снага и спољних снага које су у припреми разбуктавања крвопролића, масовно имплантиране у Југославију…

У Завршном акту (Final Act) из Хелсинкија (Helsinki), европске земље и САД обавезале су се да ће поштовати територијални интегритет свих држава потписника. У складу с тим да ће се уздржати од било које акције усмерене против територијалног интегритета, политичке независности јединства било које државе потписнице. То је члан 4. Ти принципи потврђени су свечано у Паризу (Paris) 1990. године потписивањем Париске повеље (Paris Declaration).

Само годину дана после тога, Европска заједница иступила је отворено на политичку позорницу као ударна снага разбијања Југославије. На Брионима је 7. јула 1990. године потписана “Декларација о мирном решавању спора између федералних јединица СФРЈ“. Позивом на ове акте које сам поменуо, Европска заједница се обавезала да ће у изналажењу мирног и трајног решења за кризу између федералних јединица поштовати територијални интегритет Југославије, од које је, као једино правно заштићеног субјекта, добила мандат за посредовање. У историји цивилизованог света посреднички процес положио је од дијагнозе узрока спора, преко постављања неколико варијанти могућих решења, до навођења концесија са којима се може рачунати.

Уместо свега тога, Лорд Карингтон (Peter Carrington) је на ванредном састанку Конференције о Југославији (Conference on Yugoslavia) 18. октобра 1991. године, ултимативно поставио нестанак Југославије као државе и субјекта међународног права без алтернативе и прекрајања простора Југославије по моделу који је применио Хитлер (Adolf Hitler) 1941. године. Нацистичке вредности однеле су победу. Праву на разбијање државе, на сецесију дат је примат у односу на очување државе и на право на очување државе оригиналног члана Уједињених нација. Парадокс је у томе што право на побуну те исте државе оспоравају у сопственој земљи Енглези Ирцима, Шпанци Баскијцима, Французи Корзиканцима и тако даље, а није на одмет подсетити да у време кад су се српски борци заједно са савезничким снагама борили у Другом светском рату, да су тада трупе такозване Независне Државе Хрватске, као и неке из Босне, али тада такође у саставу Независне Државе Хрватске, на многим фронтовима се бориле у саставу нацистичких снага. У то време чувена Хан
џар дивизија из Босне упућена је у саставу нацистичких кажњеничких снага у Француску (France) где је починила и извршила нечувене злочине. Али, вратимо се Карингтоновом папиру којим је задат први ударац субјективитету Југославије. Реч је о отвореној превари почињеној Карингтоновим папиром. Даљи преговори претворени су у фарсу. Уследило је потом признање сецесионистичких република под снажним притиском Немачке и Ватикана, супротно елементарним принципима међународног прва, пракси Уједињених нација, али и пракси водеће силе, Сједињених Америчких Држава…

Робин де Рајтер рођен је 6. марта 1951. године у Еншедеу, Холандија. Рано детињство провео је у свом родном граду. Касније се са својим родитељима преселио у Шпанију где је студирао теологију, историју и шпански. Дипломирао је 1974. године. Робин де Рајтер је, после краће болести, умро 2007. године.

Робин Де Рајтер / Таблоид