U svakoj dijaspori, pa i u slovenačkoj, postoje ljudi koji iskreno nastoje da očuvaju jezik, kulturu i dostojanstvo zajednice iz koje potiču.

To su tihi pojedinci koji deluju bez buke, često neprimetno, ali sa dubokom odgovornošću prema onome što smatraju delom svog identiteta. Međutim, uz njih se uvek pojave i oni drugi glasniji, prisutniji, često i vidljiviji koji moral, doslednost i poštenje ne razumeju kao unutrašnji zakon, već kao sredstvo samopromocije.
U malim zajednicama, kao što su naše u Sloveniji, granice između ličnog i zajedničkog lako se zamućuju. Dovoljno je malo moći, poneka funkcija ili priznanje da se u čoveku probudi želja da postane „predstavnik svih”, da govori u ime zajednice, pa i da koristi moral kao sopstveni štit.    
   No, pravi moral ne traži mikrofon. On se ne oglašava na skupovima, ne objavljuje se u saopštenjima i ne meri se brojem poznanstava, već tihim delom i postojanom doslednošću.
   Bilo je vremena kada su pojedinci delovali u okviru grupa koje su uistinu verovale u vrednosti pravde, odgovornosti i međusobnog poštovanja. Dok su te ličnosti bile tu, sistem vrednosti je postojao, makar krhko. No, kad su nestali ljudi čija je etika bila sidro, pojavili su se oni koji su to sidro zamenili sopstvenim interesom. Tako su ideali postali platforma, a moral dekoracija.
   U današnjem dijasporskom okruženju, često se može čuti kako neko govori o ugroženom „integritetu“, potrebi za „ravnopravnošću“ i „pravdom“. No, iza tih reči ponekad stoji tek želja za ličnim priznanjem ili moći. Oni koji su nekada, možda iskreno, ukazivali na nepravde, danas su spremni da se rukuju i fotografišu sa istim onim osobama koji su im nanosili nepravdu i protiv kojih su se žalili zbog učinjene im nepopravljive štete. Neko bi rekao pomirenje. Ali ima trenutaka kada pomirenje ne znači plemenitost, već zaborav na principe.
   Slovenačka svakodnevica je tiha, uredna, institucionalno čvrsta. Upravo zato svaka pojava neiskrenosti u dijaspori postaje uočljivija. Tu gde su pravila jasna, lažna moralnost izgleda glasnije, a odsustvo samokontrole vidljivije. A opet, zajednica opstaje ne zahvaljujući onima koji najviše govore, već onima koji u tišini deluju: onima koji organizuju, pomažu, čuvaju i povezuju bez potrebe za titulama i priznanjima.
Jer moral, bilo u Ljubljani ili u Beogradu, u Mariboru ili u nekom selu kraj Drine, ne zavisi od granica ni institucija. On počinje tamo gde prestaje korist, a počinje odgovornost. U tom prostoru, gde se ništa ne dobija odmah, rađa se ono što svaka dijaspora najviše treba - poverenje.
   A poverenje se ne gradi rečima, već doslednošću. Onog trenutka kad moral postane samo dekoracija, zajednica gubi svoj smisao, a identitet postaje prazna forma, bez korena i topline.
Zato je možda najveći zadatak svakog čoveka u dijaspori ne da govori u ime drugih, već da ostane dosledan sebi.
Jer onaj ko sačuva svoje poštenje, čuva i lice zajednice iz koje potiče.

Fotografija preuzeta sa: https://www.dreamstime.com/photos-images/slovenske-konjice.html

“Centar za dijasporske studije - Nezavisna analiza”
(Tekst predstavlja stručnu analizu. Autor poznat redakciji)