У последње време у јавном простору појављују се различите спекулације и тумачења о томе одакле поједини новинари, уредници и аутори добијају своје увиде у дешавања унутар институција и организација.

Поводом таквих навода, важно је јасно рећи: јавно постављање питања и изношење дилема не подразумева постојање „спољних утицаја“, већ произилази из разговора и искустава људи који се дуго налазе унутар система и који су спремни да говоре о појавама које сматрају проблематичним.

У том контексту, унутар српске заједнице у Словенији, али и шире, последњих година све чешће се покрећу теме које се не тичу политике у ужем смислу, већ културе понашања, међусобног поштовања и професионалних стандарда у јавним институцијама.

Посебно је осетљиво питање начина на који носиоци јавних функција комуницирају са својим сарадницима и сарадницама. Јавна служба, без обзира на ниво власти или институцију, подразумева одговорност, уздржаност у изражавању и поштовање људског достојанства свих запослених.

У јавности су се појавиле тврдње и сведочења да је у појединим ситуацијама долазило до непримерене, увредљиве или понижавајуће комуникације у радном окружењу, посебно према женама које су биле у подређеном положају. Ове наводе није могуће, нити је задатак медија, да утврђују као чињенице у правном смислу. Али сама чињеница да таква сведочења постоје, и да се понављају у различитим круговима, отвара питање које се не сме игнорисати.

Овде није реч о личним симпатијама или антипатијама, нити о политичком сукобу. Реч је о стандардима понашања у институционалном оквиру, о томе шта је прихватљиво, а шта није, и да ли системи у којима радимо имају механизме да препознају и спрече појаве које нарушавају достојанство запослених.

Свако друштво које тежи зрелости мора себи да постави неколико једноставних, али важних питања: да ли су увредљиви и понижавајући облици комуникације уопште толерисани у јавним институцијама; да ли постоје јасни механизми заштите; и да ли се о таквим појавама може говорити без страха од последица.

Постављање ових питања не значи оптуживање било кога, нити доношење закључака уместо надлежних органа. Напротив, то је позив на одговорност, транспарентност и јачање институционалне културе.

Истинска снага институција не огледа се у ћутању о проблемима, већ у спремности да се са њима суоче. Само тако може се изградити окружење у којем су поштовање, професионалност и равноправност стварна вредност, а не пука декларација.

Радован Б. Милић
Словенске Коњице
Словенија
10. 12. 2025.