(Факсимил дела текста из дневног листа „Глас јавности“, објављеног почетком 2000-их, који се односи на догађаје из 1991. године.)   

   У интервјуу датом Српским недељним новинама Плус у Мађарској, актуелни директор Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, одговарајући на уводно питање уредника, изнео је личну биографску причу у којој је навео да је рођен у Загребу, одакле је као дете, заједно са породицом, морао да напусти Хрватску услед ратних околности. У истом разговору навео је и да је његов отац „тада отишао на ратиште“.

   Реч је о изјавама датим у јавном медију, у својству носиоца високе државне функције, због чега оне природно изазивају пажњу и интересовање јавности, посебно међу Србима у дијаспори, којима се Управа непосредно обраћа и у чије име иступа.
   Истовремено, у јавном простору већ деценијама постоје и други, раније објављени медијски извори који догађаје из истог периода описују другачије. Тако је дневни лист Глас јавности у тексту објављеном почетком двехиљадитих година писао о генералу Милуну Кокановићу, оцу садашњег директора Управе, наводећи да је 1991. године напустио службу у Загребу и преко Мађарске дошао у Београд, што је у том тексту описано као напуштање дотадашње војне дужности.
   О тим догађајима је, према јавним изворима, говорио и генерал-мајор Зоран Станковић у интервјуу за недељник Сведок, где је изнео своје виђење кадровских одлука и смена у том периоду, помињући и улогу генерала Милуна Кокановића.
Посебну пажњу изазива унутрашња недоследност у самим изјавама датим у интервјуу. Са једне стране, директор Управе наводи да је као четворогодишње дете, заједно са оцем, мајком и сестром, „морао да побегне“ из Загреба и дође у Београд - формулација која сама по себи описује нагли одлазак целе породице са ратом захваћеног подручја. Са друге стране, у истом разговору наводи да је његов отац „тада отишао на ратиште“.
Међутим, наведени ранији медијски извори исти период описују другачије, указујући да је генерал Милун Кокановић напустио дотадашњу службу у Загребу и са породицом преко Мађарске дошао у Београд.
Имајући у виду постојање различитих медијских наратива који се односе на исту временску линију, поставља се низ легитимних и јавности важних питања, без намере да се унапред дају одговори: да ли изјава дата Српским недељним новинама Плус у потпуности одражава чињенично стање описано у ранијим медијским изворима; да ли се под изразом „отац је отишао на ратиште“ мисли на одлазак у активну борбену службу или на напуштање дотадашње војне дужности; да ли постоји спремност да се ове разлике у јавним наративима додатно појасне, ради отклањања недоумица.
   Ова питања нису ни лична, ни политички мотивисана. Она произилазе из потребе за транспарентношћу и доследношћу, посебно када изјаве даје функционер који представља државну институцију задужену за односе са дијаспором и српским заједницама ван матице.
Јавно поверење не почива на безгрешности, већ на спремности да се отворено и јасно одговори на разумна питања која произилазе из већ објављених извора. Управо зато, уместо закључака, овај текст оставља простор за појашњење, одговор и дијалог.
Редакција ће, у складу са новинарском праксом, објавити сва појашњења, одговоре или реакције заинтересованих страна.

Радован Б. Милић